Јуче је Андроид постигао рекордне бројке што га скоро ставља пред готово савршену панораму за оне који раде у Маунтин Вјуу и мало мрачно за остале које осећамо може да стагнира у тој пермисивности коју апсолутна доминација обично даје. И то је то од сваких десет телефона, 9 има Андроид а један за иОС. Сада помножимо ово са милионима људи на планети.
Сигурно се не треба плашити доминације коју ће моћи да покаже за неколико година, ако већ то чини, иако ти проценти користе земље у развоју где Андроид има велику предност у односу на иОС тако што пружа уређаје чија је цена нижа од оних иПхоне уређаја који су превисоки у земљама у развоју. У сваком случају, ако погледамо нашу земљу, проценат је огроман за Андроид, а ако погледамо Немачку, 18% остаје на иОС-у.
Ако се осврнемо у прошлост, у 90-те, тамо постојао је Мицрософт који је имао доминацију апсолутно о оперативним системима. Оно што се догодило јесте да су се иновације замрзнуле, могућности су биле ограничене, а потрошачи приморани у већ мртав екосистем.
Ситуација Мајкрософта се вероватно не може поредити са Гоогле-ом и Андроид-ом, јер овај други користи десетине ОЕМ произвођачи који покрећу сопствене терминале и они прилагођени слојеви, које неки од нас не могу да престану да критикују, али који дозвољавају мало разноликости. Иако ако погледамо будућност коју нам пиксели спремају, те ексклузивности и закључавања великог Г на одређеним карактеристикама, као што је језик дизајна материјала где свако мора да се заштити да би покренуо своје апликације, можда постоји нешто чега се треба плашити.
У сваком случају, иОС одржава своје проценте у важним земљама, иако ухођење Пикел-а може покварити те бројке, тако да бисмо скоро могли рећи да Јабука је потребна више него икада да одржи ову борбу између оперативних система за мобилне уређаје. Али да, потребна је јака Аппле, а од последњег што видимо, чини се да је више апсорбована у себе него да отвара врата и напушта своју зону удобности.